Već 50 godina stvaram, moja „deca“ su Šurda, Šojić, Giga Moravac, Popadići…: Siniša Pavić pola veka piše „naj“ tv serije

Legendarni scenarista za „Novosti“, o akterima koji su postali deo kolektivnog pamćenja naroda, vremenu sadašnjem i onom starijem, tajni stvaranja i trajanja…

Jedan od naših najboljih analitičara društva i savremenog sveta, jedan od onih koji nas najbolje poznaje, scenarista Siniša Pavić, ove godine obeležava 50 godina stvaralaštva na televiziji. Pre pola veka je napisao svoju prvu TV seriju – „Diplomci“.

Pavićeva „deca“ su nezaboravni Rođa i Olga Petrović, gospođa Nikolajević, Vasa S. Tajčić, Tina, Prle i Tihi, Šurda, Šojić, Šćepan Šćekić, Giga Moravac, Popadići, Malina, Tripko, Žitko, Đoša… Sa njima su odrastale generacije i generacije, majstorski spisateljskim perom oslikani kao da su postojali živi živcijati među nama. Postali su deo naših emocija, kulturnog identiteta i fotografija mentaliteta.

U razgovoru, za „Novosti“, tim povodom, Siniša Pavić govori o tome kako je napisao „naj“ serije na našim prostorima, junacima koji su postali deo kolektivnog pamćenja naroda, o tajni stvaranja i trajanja…

Pedeset godina posle, kakav je osećaj?

Pedeset godina je velika cifra. To jeste cifra kada čovek može da se osvrne i zaključi da li je ostavio neki trag ili je orao po moru. Kada pogledam pedeset godina unazad, nečim mogu da budem zadovoljan, a nečim ne, ali mogu da kažem da je ono što sam radio bilo na visokom nivou, u dobrom standardu. Jednom mi je Tijanić rekao: „Kod tebe ima i onoga što je vrhunsko i onoga što to nije, ali nikada nisi pao ispod visokog standarda.“ U radu od pola veka u jednom mediju koji se smatra efemernim to mora čoveka da učini zadovoljnim. Ono što me kopka kao nekakva sumnja jeste da li je uopšte trebalo da pišem za televiziju. Bila je to spontana odluka na sugestiju moje supruge Ljiljane, koja je smatrala da moj rukopis treba da ima široki prostor, televizijski, u kome će konačnu presudu o onome što radim doneti oni za koje pišem.

Zašto ste imali sumnju da krenete u televizijske vode?

Znate, ja nisam milenijalac, pripadnik generacije koja je odrasla uz televiziju. Do 28. godine živeo sam bez televizora. Živeo sam sa knjigom. Sama pojava TV bila je tehničko čudo i atrakcija, ali nije nagoveštavalo da će ona postati proizvođač kulturnih, umetničkih dobara, drama, serija. Ono što se snimalo u pionirsko doba televizije bilo je na nivou putujućeg pozorišta po načinu režije i glume i nisam tu video prostor za svoj način pisanja. Tri godine pisao sam roman „Višnja na Tašmajdanu“, koji je objavljen 1966. Kada je televizija izašla iz eksperimentalne faze i počela da pokazuje svoje velike mogućnosti, 1970. godine napisao sam „Diplomce“. I dan-danas nisam načisto da li sam pogrešio što sam pisao za televiziju, ili bi bilo bolje da sam ostao veran knjizi.

Kako u tom svojevrsnom vremeplovu vidite značaj i ulogu televizije?

Za ovih 50 godina televizija je od „čuda“ postala svakodnevica. Neko je napisao da će velike romane 19. i 20. veka zameniti televizijske serije. Delovalo je proročanski, a upravo u to vreme već sam pisao nešto što se danas smatra TV romanom, najpre seriju „Vruć vetar“, a posle nje „Bolji život“. Taj „Bolji život“ bilo je potpuno novo iskustvo, velika avantura za sve nas koji smo radili na tom projektu. Televizija je to jedva „progutala“ zbog načina rada, zbog nepredvidljivosti, nešto što je počelo sa sedam do osam tekstova, bilo planirano 52, a na kraju završilo sa 90 epizoda. To se smatralo nekim prelomnim trenutkom. Jedna TV kritičarka napisala je tada da je „Bolji život“ izmenio vizuru domaćeg gledaoca.

Da li ste očekivali otpore kojima je dočekana serija „Bolji život“?

Kao relativno mlad čovek, početnik na televiziji, bio sam malo začuđen velikim otporima kojima je dočekan „Bolji život“. Bilo je trenutaka kada sam hteo da napustim seriju. Ali, ako slušate šta drugi ljudi misle, onda niste pisac. Znate, to može delovati prepotentno, za ovih pet decenija imao sam i dobrih i loših kritika, ali ne sećam se da mi je neko napisao nešto što će mi koristiti. Jer, kao piscu ne može vam ništa koristiti više od vašeg unutrašnjeg osećanja. Ako nemate samopouzdanja, i ako niste spremni da radite uprkos svemu, onda niste pravi pisac. Važno je za čoveka da shvati da li je straćio svoj talenat i svoje vreme. A vreme je pokazalo da u tim mojim pričama ima nečega što je trajno vredno.

Mnoge serije koje ste potpisali posle svojih roditelja gledaju i generacije neke nove dece?

Kada 20-30 novih generacija koje su se rodile posle „Boljeg života“, „Vrućeg vetra“ ili „Srećnih ljudi“ doživljavaju sve to kao priču o sebi, znači da ti likovi i priče imaju zrno univerzalnosti. Ti mladi ljudi imaju svoje običaje, svoj svet, rečnik, dragačiji su njihovi odnosi, a, opet, gledaju te serije, upoznaju neke ljude koji nisu postojali, ali kao da su živeli, bili naši sugrađani. I taj Šćepan Šćekić i taj Giga Moravac, Popadići, i Malina, Tripko, Žitko, Đoša, Šojić, Šurda… kao da su naši poznanici, deo su tog nekog kolektivnog nacionalnog pamćenja. Danas nemate nekoga u Srbiji koji nije čuo za Dragišu Popadića, za Tintoreta, za Deda Tripka, ili za Đošu… Ti likovi su ostali živi. To je dobra kompenzacija za pisca, za sve ono što pretrpi dok radi i očekuje kako će to biti primljeno. A u Jugoslaviji je „Bolji život“ gledalo 18 miliona ljudi, i profesori univerziteta, ali i oni sa tri razreda gimnazije.

Kao pisac sa toliko iskustva, kako komentarišete manirizam serija koji se pojavio u poslednje dve-tri godine?

Da, ono postaje važnije od scenarija, režije i glume. U marketing se ulaže sve više, u honorare umetnika sve manje. Ne znam da li ste primetili da više nema loših serija. Sve su „popularne“. Sve obaraju „rekorde gledanosti“, malo-malo pa eto serije „koja pomera granice“. Pisci nisu neophodni, scenario može i da se prepiše po stranoj licenci, glumci lete od cveta do cveta, bojeći se da neki posao ne izgube, i na kraju na gubitku su svi. Pojavljuju se kalup, šablon, manir, potkradaju se i uvlače u svaki proizvod koji vam se čini kao nešto slično, ili već viđeno.

Da li smatrate da medijsko plasiranje serija postaje važnije od kvaliteta?

Da, ono postaje važnije od scenarija, režije i glume. U marketing se ulaže sve više, u honorare umetnika sve manje. Ne znam da li ste primetili da više nema loših serija. Sve su „popularne“. Sve obaraju „rekorde gledanosti“, malo-malo pa eto serije „koja pomera granice“. Pisci nisu neophodni, scenario može i da se prepiše po stranoj licenci, glumci lete od cveta do cveta, bojeći se da neki posao ne izgube, i na kraju na gubitku su svi. Pojavljuju se kalup, šablon, manir, potkradaju se i uvlače u svaki proizvod koji vam se čini kao nešto slično, ili već viđeno.

Što se tiče domaćih serija, mnogima se čini kao da gledamo jednu istu na različite načine. U većini njih naša svakodnevica je brutalna – kriminalni milje, narko-karteli, korupcija, izdaja, bezosećajnost…

Obavezno gledam prvu epizodu svake serije. A dalje zavisi da li mislim da je vredno gledati. Ako me ne zainteresuje u prvoj, neće me zainteresovati ni kasnije, zavisi od teme i načina obrade. Ovo što vi govorite o temama, ja mogu da govorim o svom radu, o svom iskustvu. Moje serije su produkciono jeftine, tu nema podmornica, aviona, kamiona, nema masovki, jurnjave automobilima, dakle sve počiva na likovima, na njihovom duhovnom bogatstvu ili atraktivnosti, međusobnim odnosima, sudbinama ljudi koji žive među nama.

Koja je od tih novijih serija na vas ostavila najbolji utisak?

Ne mogu da komentarišem mnoge serije, jer ih nisam gledao. Kada je reč o, recimo, temi droge, narko-kartela, dilera, kriminalaca, podzemlja, što je danas prisutno, to je svetska tema, ali, po meni, malo izlizana. Postoji nešto što se zove trend, manir, kliše, industrijska produkcija koja je štetna za svaku kreaciju. Tu dolazimo do suštine stvari – danas se ne neguje pisac. Možda je moj najveći uspeh to što sam se izborio za mesto pisca. Uvek sam tvrdio da je scenario najvažniji, apsolutno najvažniji. Postoji beli papir i pisac, to je početak i suština. Sve što serija sadrži, a to je priča, duh, mentalitet, likovi, karakteri, međusobni odnosi – sve je u tekstu.

Neke kategorije koje predstavljaju sistem humanističkih vrednosti, kao hrabrost, prijateljstvo, lojalnost, dobro, zlo, saosećajnost, prikazane su na drugačiji način…

Odustali smo od hrabrosti, digli ruke i u svakodnevnom životu. Mi smo masovno postali ljudi beskičmenjaci. Mi smo prosto – oportunisti. Gledamo da ne poremetimo neki svoj svet, svoj komfor, da ne izgubimo posao od koga zavisimo mi i naša deca, i tako ustrojavamo takvo ponašanje. Tako i dolazimo do teme koju pišem u seriji „Junaci našeg doba“ – šta je junak? Kada se zapitamo ko je junak našeg doba – zastanemo. U toku epidemije junaci su bili lekari, zdravstveni radnici. Radili su danonoćno i u teškim uslovima, ali ima i onih koji nisu hteli da rade, koji rade traljavo, aljkavo i ponekad ugroze ljudski život. Dakle, nije stvar u profesiji, jer u svakoj imate ljude koji savesno i pošteno rade svoj posao, i one druge.

Ko su, po vama, pravi junaci našeg doba?

Došli smo do toga da je pravi junak našeg doba čovek koji pošteno i savesno radi svoj posao. Može da izgleda jednostavno, ali to je danas veoma teško, i zato veoma retko. I to ne samo zato što iz toga crpi izvor svoje egzistencije, nego i strast i posvećenost sa kojom radi taj posao. To ga čini čovekom, a ne samo nekim konzumentom hrane i novca. Svaki od njih može da bude junak. Ne možemo da se vraćamo u epohu kada je junak bila Marija na Prkosima. To su vremena kada je zalog bio život. I kada se ginulo ne zbog novca, ne zbog droge, ne zbog zarade, nego zbog ideje i zbog spasavanja drugog. To je bilo tzv. herojsko doba. I svaki narod je imao svoje herojsko doba. Iz našeg doba ko će biti pamćen kao junak? Onaj koji ima pamet, kičmu, petlju. Ili, da kažemo to malo lepše – srce.

 

U SERIJAMA SAMO LIPTI KRV

 

TV junaci savremenih serija većinom su ljudi sumnjivog karaktera?

Da, to su ljudi lošeg identiteta. Kroz priču se afirmiše njihova sposobnost da umaknu, da pobegnu, prevare, da ukradu, ubiju, a da ne budu uhvaćeni. Vi ste u pravu – kako mladi danas malo čitaju, estetski se obrazuju na taj način, a ne kroz knjige, što je jako žalosno. Ja sam obrazovan kroz knjige, moja estetika je knjiška, a na filmovima sam učio dramaturgiju, filmski jezik. Ali, nisam čovek filma, čovek sam knjige. Ono što je najbolje u knjigama pokušao sam da prenesem u svoje tekstove, i mislim da sam u tome uspeo. A stvar zanata, dramaturgije, jeste znati ispričati priču. Imamo puno serijskog programa gde samo lete glave sa ramena, lipti krv, prevrću se automobili, padaju helikopteri. To je mehanička zabava, tu nema duha, ne saosećate sa onim ko je u nevolji, često se navija za kriminalce.

O NAPADIMA NA NjEGA I NjEGOV RAD: OVI ŠTO BI ME U MUZEJ NA NIVOU SU MOJE REPRIZE

Kako komentarišete tekst objavljen u jednim novinama, da je jedna serija kriminalističkog žanra trajno promenila višedecenijski narativ domaćih TV serija?

Video sam taj tekst koji već u podnaslovu kaže „da je taj narativ bio višedecenijska Vučelić-Tijanić fiksacija serijama Siniše Pavića“. Nešto što je proizvedeno u poslednje tri-četiri godine već je proglašeno za „trajno“. Unapred. A ono što je trajalo i traje 30 i 40 godina je fiksacija, i to dva generalna direktora televizije koji baš ničega zajedničkog nemaju, osim te fiksacije. Njima je taj novinar mogao da doda i Milana Vukosa, i Ratomira Vica, i Nešu Ristića i Dušana Mitevića. Svi oni su u svom vođenju televizije voleli tu igranu produkciju, podsticali je, pa smo radili i pod uslovima pred kojima bi sadašnji producenti pobegli nazad na film.

To je taj marketing koji bi da skloni nekuda i serije „Više od igre“, „Grlom u jagode“, „Kamiondžije“ i „Balkan ekspres“, Aleksandra Đorđevića, Savu Mrmka, Zdravka Šotru, Slobodana Stojanovića, Gordana Mihića, jer nisu se prikazivale samo moje serije. Bilo je tu vrhunskih ostvarenja koje i danas mogu predstavljati uzor svakome ko tek počinje da radi na televiziji. To je taj marketing, koji to, navodno, nije, nego analize.

I ne učestvuju u tome samo pisci takvih tekstova. Glumac, koji je uglavnom radio u inostranstvu, čim je dobio angažman baš u toj seriji, proglasio je „sve te Bolje živote, Srećne živote i Porodična blaga“ za porodičnu „srebrninu“, kojoj je mesto u vitrini, muzeju, jer, eto, na televiziju stiže „ono pravo“. Čuo sam i da je slično mišljenje izneto u jednoj televizijskoj emisiji, gde se opet spominje tzv. Pavićeva era, kako oni kažu.

Desiće se i to jednog dana, verovatno. Zasada, oni se još uvek mere sa nekom mojom reprizom, 10. ili 12. po redu, jer ova nova serija, „Junaci našeg doba“, bila je u ovoj godini najgledanija sa dva miliona gledalaca, koji je nisu gledali sedeći u karantinu. Televizija u kojoj smo mi stvarali, u novčanom smislu, bila je sirotinjska televizija, a u koncepcijskom u misiji onoga što javni servis treba da bude. Obavljala je kulturnu misiju. Ako ste isturili princip gledanosti u prvi plan, na stranputici ste i nikada nećete snimiti ozbiljno i značajno delo. Gledanost nije nikakav parametar vrednosti, pokazuje samo šta radoznalu publiku interesuje. To može da bude i najefemernija stvar.

Izvor. Novosti, MAJA JEŠIĆ / FOTO V.DANILOV