Intervju sa povodom – režiser Srđan Koljević

Scenarista i reditelj jedinog našeg filma posvećenog stogodišnjici atentata u Sarajevu i početku Prvog svetskog rata otkriva kako je došao do neverovatnih činjenica i detalja iz života Gavrila Principa i njegovih drugara i objašnjava perverzni slučaj nemešanja Srbije i Republike Srpske u sopstvenu istoriju

Srđan Jokanović

Najaktuelniji film snimljen u Srbiji ove godine ujedno je i najbolji do sada viđen. “Branio sam Mladu Bosnu” po scenariju i u režiji Srđana Koljevića snimljen je, kako se kaže, “uprkos svemu”: u kratkom roku, sa nedovoljno novca i mnogo, mnogo lične inicijative i želje umetnika da ostvare svoju plemenitu ideju o snimanju jedinog srpskog filma u godišnjici obeležavanja jednog veka od početka Prvog svetskog rata.

U vremenu kada današnje sile pokušavaju da prekroje istoriju i crno učine belim, ili bar sivim, Srđan Koljević (48) nam je doneo priču o “pobunjenim anđelima”, kako ih je Ivo Andrić nazivao, o revolucionarima zanesenim slobodom, čitavoj generaciji mladih ljudi iz Slovenije, Hrvatske, srbije, dalmacije, Bosne i Hercegovine koji su početkom prošlog veka sanjali svoj san o slobodi i ujedinjenju svih južnih Slovena.

Junaci priče su pripadnici “Mlade Bosne” i njihov najpoznatiji član Gavrilo Princip čiji metak je usmrtio austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju dok su bili u poseti Sarajevu, što je bio povod za početak Velikog rata. Ali, i više od njih, junak ovog filma je advokat Rudolf Cistler, Hrvat austrijskog porekla, kome je vlast, zbog njegove nacionalnosti, dodelila odbranu, misleći da će posao odraditi rutinski u procesu čija je presuda unapred bila donesena.

Međutim, Cistler je uradio suprotno: dokazao je da optužnica za veleizdaju ne stoji jer Bosna i hercegovina nije anektirana od strane Austrijo-Ugarske, čak ni po zakonu te zemlje. Odluku, naime, nije usvojila i skupština Ugarske pa je samim tim bila i nevažeća. Većina optuženih nije izbegla smrtne ili zatvorske kazne, a Cistler je jedva izbegao linč austrijskih oficira posle suženja. Na početku Drugog svetskog rata ustaše su ga uhapsile i sprovele u konc logor odakle ga je spasla supruga Julijana, Nemica. Čak i posle rata ga je Titov režim zatvarao zato što je branio građane kojima je vlast oduzela imovinu. Iza njih je ostala ćerka Vanda koja je bila operska primadona u Sarajevu i Zagrebu. Nije imala dece i umrla je početkom devedesetih.

Lažna trudnoća

Srđan Koljević, režiser filmova kao što su “Sivi kamion crvene boje” i “Žena slomljenog nosa”, ili pisac scenarija nagrađivanih “Krugova”, rođen je u sarajevu gde je završio osnovnu i srednju školu. Posle odsluženja vojnog roka i jednogodišnjeg boravka u SAD, upisao je studije u Beogradu gde je i ostao. Ipak, tema Principa, Ferdinanda, kobnog pucnja, uzroka i posledica, zanimala ga je još u vreme kada je bio mladi Bosanac i žitelj Sarajeva.

Nije to bilo posebno aktuelno tada i o tim događajima učili smo kao i ostali u Jugoslaviji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, bez pokušaja zapitanosti ili revizionizma. Učili smo ono što je i pisalo na tabli koja je stajala na mestu atentata, a koju su skinuli nacisti 1941. i odneli je na poklon Hitleru, a koja je skinuta i danas. Principov most se zvao Principov most, Principove stope koje je vajar Voja Dimitrijević napravio bile su zaštitni znaci Sarajeva, kao i ta tabla. Obe stvari sada stoje u muzeju koji se više ne zove Muzej Mlade Bosne već Muzej Sarajeva, dok je Principov most postao Latinska ćuprija.

To se sve desilo s početkom ratova devedesetih?

Čak i pre toga je počelo, što je sve bila posledica neznanja istine o Mladoj Bosni. Muslimani su Principa gledali kao Srbina, a ne kao jugoslovenski orjentisanog pripadnika Mlade Bosne, borca za oslobođenje i ujedinjenje. I sad mislim da  revizionizam, danas kao i nekada, dolazi iz želje da se što više ulizujemo jačima od sebe, čak i retroaktivno. Zanimljiv je u tom smislu, recimo, slučaj navodne trudnoće Ferdinandove supruge Sofije, a ona zapravo nije bila trudna, jer nije mogla da bude trudna, ni teoretski. To govori da je postojala potreba da se priča obrne, a da se učesnici atentata prikažu krvolocima, a ne revolucionarima. Sofija je imala 47 godina i nakon poslednjeg porođaja tri godine ranije bila je operisana. Međutim, ta priča se proširila. Pokušao sam da otkrijem kada se to desilo. U vreme atentata i pet decenija posle njega, trudnoću niko ne spominje, ta priča nastaje šezdesetih godina. Možda se čekalo da pomru svedoci koji se sećaju tih događaja, pa da se stvori legenda.

Tako je i danas?

Ne bi me čudilo da kroz pedeset godina počne revizionizam vezan i za Drugi svetski rat pa da ispadne da su Poljska i Čehoslovačka isprovocirale Nemačku i tako počele Drugi svetski rat. Na pedesetu godišnjicu atentata, kada je Vladimir Dedijer napisao knjigu “Sarajevo 1914”, i danas kapitalno delo na tu temu, ceo svet je znao istu verziju tih događaja, uzroka, povoda i posledica. Zanimljivo mi je bilo još jedno otkriće, da danas države koje baštine nasleđe imperijalnih sila već uče kako im je Princip  srušio njihov svet, a svi koji baštine istoriju oslobođenja malih naroda, koji su  bili potlačeni, uče Principa kao nacionalnog junaka. Tipičan primer tih razlika su Engleska i Irska.

Srce nadvladalo razum. Ali, Austrijanci ne misle tako, sudeći po prijemu koji je za ekipu filma priredio austrijski ambasador u Beogradu?

On nas je posetio i na snimanju, bio je na premijeri, oduševljen je filmom i čini se da ima više razumevanja za Mladu Bosnu i Gavrila Principa nego naša sadašnja vlast. On je shvatio da su postojale dve strane Austrije, jedna je bilo montirano suđenje, a druga teze na kojima je Cistler gradio svoju odbranu, rekavši da “kada se pravo ukloni, svaka država postaje veliko razbojništvo”. Gospodin Johanes Ajgner, austrijski ambasador,  je i inače osoba sa širim vidicima, obožavalac ruske liuterature i Dostojevskog, neko ko dublje razume te stvari.

A sada tužni deo priče: u Srbiji, sa druge strane, nije bilo mnogo ljubavi kao ovoj temi?

Film je na kraju, na sreću, to se ne vidi se na ekranu, snimljen sa malo novca i u kratkom roku. Na konkursu Filmskog Centra Srbije dobili smo nešto novca, kao i kasnije i od RTS-a. Nezgoda sa tim konkursom je bilo to što su njegovi rezultati kasnili nekoliko meseci, što nas je onemogućilo da imamo strane partnere iz Nemačke i Austrije koji su bili zainteresovani da ulože novac. U ministarstvu kulture Srbije su nam obećali novac, tadašnji ministar Braca Petković je rekao kako smo racionalni i skromni, kako to malo novca nije nikakav problem, čak su i vlade Srbije i Republike Srpske imale u Banjaluci sednicu sa jednom tačkom dnevnog reda gde su doneli zaključak da će zajedno da podrže film, sa konkretnim sumama. Naravno, prevarili su nas i jedni i drugi.

Neobično je da dve zemlje koje treba da su najviše zainteresovane za ovu temu, baš ništa ne daju za film?

Baš tako, veliki paradoks. To je jedini projekat vezan za Prvi svetski rat kod nas i jedini koji na pametan način sagledava tu temu, kroz vizuru stranca, i obe zemlje bi imale veliku korist od filma. Znali su oni to, i sami su to isticali, ali, eto, doživeli smo sva ta razočaranja. Racionalno gledano, u junu smo bili u situaciji da ne treba ni da radimo taj film i da je suludo ulaziti u ovu avanturu sa nedovoljnim sredstvima i u kratkom roku. Ovo je najveći umetnički rizik u koji sam ušao u životu i nikada ga više ne bih ponovio. U junu smo producent Zoran Janković iz “Košutnjak filma” i ja odlučili srcem, a ne razumom da ipak krenemo u to. Raum je govorio ne, a srce sad ili nikad. I onda je uskočio direktor RTS Nikola Mirkov, bez čije pomoći ne bi bilo filma.

Na prvoj klapi video sam Ivana Tasovca, zar nije njegovo ministarstvo pomoglo film?

On je moj dobar prijatelj, ali hteo je da bude principijelan po pitanju rada institucija države i da se ni na koji način ne meša u to. Postojala je ideja da država organizuje odbor za obeležavanje stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata i da Filmski centar dobije neka sredstva po tom osnovu. Mi sada sedimo ovde, pričamo o filmu koji se prikazuje u bioskopima, a oni još nisu osnovali odbor! Možda će za dvestotu godišnjicu stići da se dogovore. A možda ni tada, kao što nisu ni za dvestotu godišnjicu od rođenja Njegoša. Da je bio film o Konstantinu Velikom, možda bi nešto i napravili, ali o nečemu što je za nas zaista važno država nema vremena.

Svi misle da nešto znaju. Da li je neko iz državnog vrha bio na premijeri?

Nije, ali i šta će mi? Pošto nisu pomogli kad je trebalo, onda mi ne trebaju ni na premijeri. To sa Konstantinom i njegovim ediktom  je bilo čisto ludilo, dokaz da nema sistema, koliko je sve proizvoljno i nenormalno, da potrošimo tolike pare na nešto što nema apsolutno nikakve veze sa nama, a da neke najsvetlije stvari vezane za našu istoriju potpuno zaboravimo. I sve se svodi na privatnu inicijativu pojedinaca i ovo je baš to. Nije fraza, ali jedino požrtvovanost cele ekipe i glumaca mi je dala snagu da izguram sve ovo.

Prvi ste posle Dragana Bjelogrlića i njegovog “Montevidea” uspeli da otkrijete čitav niz mladih, do sada nepoznatih, briljantnih glumaca? Da li je i njih poneo revolucionarni zanos dok ste snimali film?

Imao sam na audiciji više od šezdeseth studenata glume iz svih filmskih škola u Srbiji i svi su bili sjajni. Kad mladim glumcima daš  neki okvir koji je čist, bez manipulacije, samo ideale, ideju u koju vredi poverovati, koja ima nešto humanističko i iskreno, onda vidiš da ti današnji mladi ljudi mogu da budu isti kao junaci iz prošlosti koje u filmu igraju. Ova tri glumca koji igraju Gavrila Principa, Veljka Čubrilovića i Trifka Grabeža (Miloš Đurić, Marko Grabež i Marko Pavlović) stalno su se družili i hteli da  zajedno idu na vežbanje pucanja iz pištolja, a u jednom trenutku sam im rekao da ću, kad već toliko žele da užu u svoje likove, da ih zatvorim u pravu austrougarsku tamnicu iz onog doba koju smo pronašli u Pančevu, u podrumu današnjeg muzeja grada. Bili su oduševljeni idejom.

Jesu li pre snimanja nešto znali o tim događajima?

Apsolutno ništa, kao i veći deo današnje mlade generaccije. Sa tom temom je problem što svi misle da znaju sve, a u stvari ne znaju ništa ili znaju vrlo malo. Najveći problem sa interpretacijama teme sarajevskog atentata je što se ljudi bave jednim drvetom od koga ne vide  celušumu i time manipulišu. Svi govore o Principu, ali zaboravljaju da je on bio samo jedan od mnogih koji su želeli isto. To što je njegov metak pogodio, a prethodnih šest atentata nije uspelo, i to mora da se sagleda. Sva školovana omladina tog doba imala je istu ideju.

Kako danas neki to ne shvataju, da je to bila borba protiv zajedničkog okupatora?

Možda ti isti i danas priželjkuju neku okupaciju, na svim stranama ovog regiona. Tužan podatak, a možda i grešim.

Šta su u filmu istorijske činjenice a šta nadogradnja?

U najvećem delu je zasnovan na originalnim istorijskim izvorima, zapisima i svedočanstvima učesnika sudskog procesa, bez naknadnih interpretacija i objašnjenja istoričara. Imamo stenogram sa suđenja sa sve humornim detaljima koji su ga pratili. To suđenje je bila platforma da mladobosanci iznesu svoje ideje, a preko tog stenograma došli smo i do samog Cistlera i njegovih pisama i predavanja. Imali smo knjigu istražnog sudije Lea Pfefera i sećanja Jovanke Čubrilović, Veljkove mlade supruge koja mu je rodila dete za vreme suđenja, a koje Veljko nikada nije video. Jovankina pisma i zapise sam dobio posredstvom njene porodice, kao i pisma drugih optuženih. Tako sam dobio jasnu sliku tih događaja. Međutim, za pisca je to puno teže nego kada pišete svoju priču, fikciju. Ovde je toliko toga određeno i u okviru toga treba napraviti jednu dramu, uzbudljiv film, a sačuvati verodostojnost istorije.

Princip umro u mukama. Kako ste došli do tog materijala?

Kada sam pre dvadeset godina kao student spremao diplomski rad, dramu na temu suđenja mladobosancima, kod profesora Slobodana Selenića, slučajno sam došao do stenograma tog suđenja koji je bio objavljen u vidu knjige, jer je tada na čelu Arhiva Bosne i Hercegovine, izdavača knjige, bio jedan od preživelih mladobosanaca profesor Vojislav Bogićević. Zahvaljujući njemu imamo sačuvana i ta Cistlerova pisma. On je još pedesetih godina poslao pitanja svim preživelim svedocima kako bi što detaljnije rekonstruisao događaje oko atentata i na osnovu toga sam sastavio mozaik te moje diplomske drame. Sticajem okolnosti, moja drama je došla i do porodice Čubrilović i tada mi se javila Nada Čubrilović, ova beba koja se u filmu rađa 1914. godine. Poslala mi je pismo sa korekcijama gde sam pogrešio u odnosu na istorijske činjenice. Onda sam je posetio u kući, tamo na Voždovcu u Beogradu, i dobio od nje rukom pisane uspomene njene majke Jovanke Čubrilović koja je umrla krajem šezdesetih. To mi je bio dragocen materijal. Uglavnom, to je jedna od tema koju, kada je začeprkate, potpuno vas uvuče. U međuvremenu sam sakupljao nove materijale, zapisivao ideje i saznanja  i prošle godine dobio ideju za film.

Da li ste mogli da Gavrilu Principu date malo veću ulogu o ovom filmu, jer  su nekako podjednako važni i on i Mlada Bosna i Cistler i Austrougarska…?

Ja sam upravo to i hteo. Zanimljiviji mi je kao režiseru i scenaristi ugao iskosa gledono nego ravna rekonstrukcija istorije, kao kod Veljka Bulajića u njegovom filmu “Sarajevski atentat” iz 1975. godine. Zanimljivo mi je bilo da sagledam celu generaciju maloletnika koji su učestvovali u tim dešavanjima, ali i idealizam tridesetogodišnjaka koji su prvi glavom platili učestvovanje u atentatu. Idealizmi te dve generacije sasvim su različite stvari. Bilo mi je važno da Principa sagledam u grupi iako se on često izdvaja samo zato što su baš njegovi meci pogodili metu. Što je rakao Čubrilović: “Ali, ja sam prvi bacio bombu”! Mislim da je to bitno i za gledaoce u inostranstvu, da to nije neki mladić, usamljei atentator, već ideja cele generacija, hiljada ljudi koji su mislili isto.

Taj deo niste stavili u film, ali istraživali ste i detalje kraja života Gavrila Principa?

Većina od dvadesetak osuđenih na tom procesu je poumirala u tamnici,  u roku od tri godine, samo njih nekoliko je preživelo. Zaboravlja se da je tih meseci posle ovog procesa na stotine mladobosanaca osuđeno, da se sudilo članovima svih đačkih udruženja u Banjaluci, Travniku, Mostaru, Tuzli… na stotine đaka je poslato na robiju. Princip je čak najduže živeo, sve do 1918. godine, skoro do kraja rata. U strašnim mukama je umro, amputirana mu je bila ruka. Zanimljivo da, kada je umro, austrougarska komanda u Terezinštatu u Češkoj, gde je tamnovao, a koji je u Drugom  svetskom ratu bio pretvoren u konc logor, odlučila je da se Princip tajno sahrani kako njegov grob ne bi postao svetilište. Onda su ga sahranili noću, nasred druma, zajedno sa nekim drugim robijašima. Jedan od vojnika koji je te noći kopao rupu na drumu bio je Čeh, neki František, napravio mapu gde je Principov grob i poslao svom ocu u slučaju da pogine na ruskom frontu gde je bio poslat. Preživeo je rat, vratio se kući i to mesto prekrio češkom zastavom. Tako je prvi put obeležen Principov grob. Onda je ekshumiran i prebačen u Sarajevo gde je sahranjen na Koševskom groblju.

Čini mi se da je premalo filmova o tom atentatu snimljeno kod nas?

Svega dva, oba se isto zovu,a režirali su ih Veljko Bulajić i Fadil Hadžić. Bulajićev je spektakl u kome Kristofer Plamer igra Ferdinanda a Irfan Mensur tumači Principa i zato sam obavezno hteo da Mensur igra u mom filmu advokata odbrane. I inače o Prvom ratu nije bilo filmova osim, “Marša na Drinu” iz 1964.  i  onog nedavnog, nesrećnog “Georgije ubiva aždahu” koji je delimično govorio o atentatu. Nije, međutim, čudno što nije bilo više toga za vreme Tita, ali zašto ih nije bilo više u poslednjih dvadeset godina ili sada? To je pitanje. Tito je, po toj statistici, imao više sluha za srpsku vojsku, protiv koje se borio, nego ovi danas što se zaklinju u tradiciju. To je apsolutna perverzija. Odnos institucija države Srbije prema Prvom svetskom ratu jedna je od najvećih sramota u istoriji ove zemlje.

Šta se u svetu promenilo sto godina posle atentata?

Interesantno je da pedeset godina  nakon tog događaja tadašnji svet nije imao nikakve veze sa svetom iz vremena Velikog rata, a da je sto godina kasnije  mnogo sličniji, kao da smo krenuli unazad. Kada je sredinom šezdesetih dedijer pisao svoju knjigu, izgledalo je da se svet mnogo promenio, da je Prvi svetski rat daleka, zaboravljena prošlost. Sada je klatno istorije otišlo unazad, vratilo se na doba imperijalizma, nesloboda i socijalnih razlika kakve su postojale pre jednog veka.  Ovo što se danas dešava u svetu i kod nas više mi liči na period uoči Prvog, a ne Drugog svetskog rata.

Izvor: www.serbianmirror.com