RAZGOVOR NEDELJE: SINIŠA PAVIĆ

Svi su bili protiv „Boljeg života”. Zato ga ima samo u reprizama

Siniša Pavić iz svoje vile u Vlasotincu poziva telefonom šefa najčuvenijeg restorana u Leskovcu.

Dovodim ti arapske investitore, žele da ulože 30 miliona dolara u Leskovac. Nemojte slučajno da omanete priča legendarni scenarista i namiguje mi.

Gotovo je. Pavić me pretvara u potencijalni lik. Već se nalazim u „Boljem životu”. Ili je to ipak „Porodično blago”? Možda „Srećni ljudi”? Sasvim je svejedno. Ne bi me iznenadilo i da od Vlasotinca ka Leskovcu zaplovimo „Belom lađom”, dok njome kormilari Srećko Šojić.

Sa Sinišom Pavićem nikad se ne zna u koji će vas lik pretvoriti i u koju će vas radnju smestiti, ali je izvesno da je tvorac najgledanijih televizijskih serija u odličnoj formi.

Piše novu seriju. Ne želi da otkrije ni radnju, ni likove. Ne želi da otkrije koliko će serija imati epizoda. Kad bude gotova, ponudiće je RTS-u. A kome drugo?

Pavić ne koristi računar i ne gubi ni sekundu života na internetu. Piše na hartiji, starinski.

Kako se dogodilo da Hrvat rođen u Sinju, čija je porodica pre Drugog svetskog rata došla u Beograd, postane kralj srpskih serija? Pavić je mogao da živi na Dedinju, u Njujorku, u Parizu… Mogao je bilo gde. Izabrao je Vlasotince, rodno mesto svoje žene Ljiljane, koja mu pomaže u pisanju i piše songove za njegove serije. Vlasotince smatra svojim drugim zavičajem.

Da li sam u pravu kada kažem da su vaše serije vanvremenske, ne zato što se stalno repriziraju, već zato što se u Srbiji ništa ne menja. Ili su vaša dela klasična, a Srbija se promenila?

Ni u jednom drugom obliku stvaralaštva repriza ne predstavlja nikakav eksces. Ako napravite nešto što vredi, sasvim je normalno da se ponavlja. Šta su Nušićevi komadi, ako ne večne reprize? „Gospođa ministarka” napisana je pre sto godina i neprekidno se reprizira. Šta je predstava „Buba u uhu” koju je režirao Ljubiša Ristić, koja je na repertoaru ko zna koliko godina. Sad ponovo čitam Teodora Drajzera i iznova otkrivam Ameriku, kao Kolumbo. Dobre knjige čitamo i po nekoliko puta.

Da li je Srećko Šojić večan?

Aleksandar Tijanić je za njega rekao da je on savršenstvo od lika i da je besmrtan.

Ili je Šojić savršen lik za besmislenu Srbiju?

On je nabijen mnogim značenjima. Možete ga posmatrati kao budalu, kao manipulanta, kao šarlatana. Šojića biste mogli da smestite u mnoge situacije u kojima bi on plivao. Taj naš čovek, kojim su se i naši klasici bavili, isti je onaj koga i današnji umetnik posmatra. Nijednu od mana koje krase naš mentalitet nije izgubio, samo ih je obogatio i stekao još poneku. A vrline je počeo da krije, da ih nosi u sebi, kao opterećenje kojim se više ne treba hvaliti. Skroman čovek danas je „tunjav”, a pristojan – „smotan”. Kad vrlina postane smetnja, a mana korisna za napredovanje, društvo je sazrelo da ga vodi Šojić. On jeste negacija zdravog razuma, ali ja ne vidim da je u seriji neko mnogo razumniji od njega. Možda Ćirko, jer još od renesanse, sluga je u komediji pametniji od gospodara. Ali na kraju, kad vidi da mu taj razum ne pomaže, i on se uklapa i počne da se sprema za ministra.

Dakle, zašto oni idu za njim? Zašto im je on vođa?

Zašto kod Domanovića idu za slepim čovekom? Ako on ne vidi ništa, oni vide. A ipak idu za njim. I ko je tu predmet satire? Ne možete napadati političare a udvarati se narodu. Nije nam vlast data od boga, kao u srednjem veku. Sami ih biramo.

Ako su vaši likovi iz „Bele lađe” simboli tranzicije koja teče, a uvek su aktuelni, da li to znači da je tranzicija proces koji se nikad neće završiti? Kao ni emitovanje vaših serija?

Za tranziciju ne znam. A serije će se emitovati dok budu zanimljive onima koji dolaze posle nas. Moj roman „Višnja na Tašmajdanu” objavljen je 1966. godine, a na jednoj žurci 40 godina kasnije, 2006. godine, neka devojka od 18 godina rekla je: „To je knjiga moje mladosti”. Njene mladosti. Koliko i moje.

Da li ste nekad bili cenzurisani?

Nikad.

Drama „Poslednji čin”, o hvatanju Draže Mihailovića, bila je jedna vrsta revolucije u tadašnjem televizijskom programu. Ne mislim na kontrarevoluciju.

Pre projekcije, tadašnji generalni direktor televizije Vukos prikazao je dramu političkom aktivu Srbije.

Da li ste i vi bili među „politbiroom” kada se odlučivalo o sudbini serije?

Nisu znali da sam bio među njima, jer nisam bio poznat. Nisam bio glumac. Bio je tu Dobrivoje Vidić, pa tada moćni general Petkovski. Bilo ih je desetak i mislim da je među njima bio i Ivan Stambolić. Drama se završava razgovorom javnog tužioca i Draže u zatvoru. Draža pita: „Mogu li da znam šta je s Kalabićem? Da li je živ? Bila bi šteta da jeste. Kad izda običan seljak ili vojnik, loše je. Ali kad komandant garde izda svog komandanta, ima li igde takvog primera?” Tužilac mu odgovara: „Malo ste strogi prema njemu. Da nije bilo vas i vašeg pokreta, on bi ostao geodeta.” Po završetku emitovanja, nastala je tišina. Za reč se javio samo Dobrivoje Vidić. „Mislim da tužilac treba da kaže: ’Gospodine, vi ste najveći izdajnik srpskog naroda’.”

Vidim da je stvar pošla loše, pa se javim i ja za reč: „Ovo je, druže Vidiću, drama, a ne puka propaganda.” Vidić me pogleda i odgovori. „Nisam ja glup, mladiću, kao što vi mislite. Ali ja znam ko će to da gleda.” Drama je ipak emitovana netaknuta.

Sada se polemiše oko rehabilitacije Milana Nedića. Vi ste u serijalu „Banjica” pisali i o njemu?

Između ostalog i o njemu.

Ima li po vašem mišljenju razloga za njegovu rehabilitaciju?

Ja sam preživeo okupaciju pod njegovom vladom kao dete. Možda je on nekog i spasio. Možda sam i ja, posredno, preživeo zahvaljujući Dirisu (Direkciji za ishranu), iz kojeg sam dobijao mesečno sledovanje šećera od 15 kocki. Ali se rehabilitacija ne traži zbog toga što je on nekog spasao ili nekome pomogao ili što je bio dobar oficir i tragična ličnost, već što je bio predsednik vlade koju su postavili fašisti, da bi za njih obavio poslove koje oni nisu mogli. Isti oni koji su delili šećer, otpustili su kao nepodobne nekoliko hiljada ljudi s posla, između ostalih i mog oca, i obeležili ih za sve što ih je posle toga snalazilo. Niko bolje od njegovih saradnika, šefova specijalne policije, Dragog Jovanovića, Vujkovića i Bećarovića, nije znao ko je u Srbiji komunista, ko antifašista i koga treba poslati u Banjički logor.

Kako ste s takvom lakoćom šetali između žanrova? Između „Tesne kože” i „Banjice”, između Nedića i Šojića?

I drama i komedija imaju nešto zajedničko. To je dobra priča. Nikad ne pišem komediju koja nema dobru priču. Sve bi moje komedije mogle da se obrade kao drame. Zajedničko im je dobra dramaturgija, precizna misao, tečan dijalog. Ono što ih razlikuje jeste smeh. Komedija je priča ispričana na duhovit način. Drama računa na emocije, a komedija na razum. Trudim se da moj humor ne bude onaj koji Gete naziva kijanjem duha, već onaj s kojim se zna više i razume bolje.

Kako ste smislili lik Šurde?

Dolazili smo leti u Vlasotince. Bila je jedna prelepa bašta i kafana, nasred Vlasine. Svirala se odlična muzika, romanse, bez pojačala koja rasteruju ljude. Ali, usred pesme, dođe Žika Bidža, čuveni berberin, koji je pre toga pojeo 10 ćevapa i popio malo špricera, uzima mikrofon od pevačice i počne da peva. I peva odlično, u njemu tinja žal što nije pevač, nego mora da brije ljude. To je priča o čoveku koji veruje da ima širi potencijal, da mu je posao tesan. Bio je on sjajan berberin i još bolji kozer, pripovedač. Kod njega se dolazilo ne samo da se čovek obrije, nego i da ga sluša. Eto Šurde u ideji. On je tražio u sebi zrno talenta. Mnogi ljudi to zrno imaju. Moj prijatelj, recimo, čuveni doktor Slobodan Davinić igra Grišu u „Beloj lađi”.

Kako ste ga nagovorili?

Ma nisam mogao da ga odgovorim. On je jedan od najčuvenijih lekara na jugu Srbije, radi kao načelnik u Leskovačkoj bolnici. Ako mi nešto fali, idem kod njega. A on, ako hoće da glumi, ide kod mene.

On je, dakle, Šurda?

Imamo u Vlasotincu i drugog sjajnog lekara Bidžu, koji bolesne leči lekovima, a zdrave vinom koje lično proizvodi i ponosi se njime. Pa i ja sam završio prava, 30 godina sam bio sudija, a kad bih se vratio kući, pisao bih serije. Niko nije mogao da me spreči da pišem. Ljudi su govorili – ako tako dobro piše, šta će u sudu?

I vi ste Šurda?

U svakom od nas ima malo od Šurde. I da vam kažem nešto još gore. U svakom od nas ima ponešto Šojića.

Zašto je „Vruć vetar” izazvao toliku popularnost u istočnoj Evropi?

U Mađarskoj je ta serija proglašena za najbolju seriju svih vremena. Njihov najčuveniji list napisao je u kritici „Vrućeg vetra” da je to prva humoristička serija u kojoj ne postoji nijedan banalni vic i da su likovi isklesani kao u drami. I u Bugarskoj je ta serija stekla kultni status.

Serija je počela da se emituje na dan kad je Titu amputirana noga. Da li je istina da je kolegijum televizije najpre čekao izveštaj lekarskog konzilijuma, pa potom odlučivao da li će biti emitovana naredna epizoda?

Nikada se nije znalo da li će u nedelju biti „Vrućeg vetra”. Kolegijum je zasedao od ujutru, da se ne bi dogodilo da Tito umre, a da se uveče emituje humoristička serija. Mesec dana po emitovanju poslednje epizode, Tito je umro. Ali nevoljama nikad kraja. Završio se „Bolji život”, a posle nedelju dana počeo je rat u Sloveniji. „Srećne ljude” je pratila hiperinflacija, rat na sve strane, sankcije… Posle 23. epizode „Porodičnog blaga” počelo je bombardovanje.

Ali, kad se danas gledaju ove serije vidi se da u njima ništa nije prećutano o rasulu u državi i raspadanju institucija. Vaš urednik Slobodan Terzić napisao je za vaše serije: „Da kojim čudom nestane ova zemlja, a sačuvaju se serije, po njima bi se mogli rekonstruisati naši životi”.

Malo ga je preterao, ali hvala mu.

A šta kažete onima koji su vas nazivali državnim scenaristom?

Hvala i njima.

Kako trpite kritičare koji vas optužuju za trivijalizaciju likova i jezika korišćenjem dijalekta srpskog juga? Da li su u pravu kritičari Đoše i Špica?

Morali bi prvo da nasrnu na Stevana Sremca. Jezik je osobina lika, njegov sastavni deo. Dijalekti su priznato sredstvo u književnom stvaralaštvu. Morali bi to da znaju.

A kako da to ne znaju? Zašto se pod popularnim podrazumeva nešto površno, manje vredno?

Iz dva razloga: zbog neznanja i iz zavisti. Često se te dve vrline steknu u istoj osobi, poznatoj pod imenom – lažni intelektualac. Kod njega je lažno sve, od onoga što izjavljuje, do onoga što stvarno misli. Još su najbolji oni koji kažu da televiziju uopšte ne gledaju.

Negde ste rekli da vam je najviše muka zadao „Bolji život” i da ste dva puta zamalo prekinuli rad na njemu?

„Bolji život” je promenio dotadašnja pravila rada, produkcije, a kako reče jedan kritičar, promenio je vizuru TV gledalaca. To je izazvalo velike otpore. Prepreke su bile ponekad nepodnošljive. Samo mojoj supruzi Ljiljani i inatu mogu da zahvalim što nisam odustao.

Međutim, „Bolji život” je postao pojam velike serije, a Giga Moravac i Emilija Popadić simboli građanske porodice i zemlje u teškim vremenima koja se raspada?

Na kraju da. „Bolji život” je gledalo 15 miliona Jugoslovena. Na njegovom uspehu, mnogi su se ogrejali. Čak i oni koji su me napadali. Bila je to za mene velika škola. Shvatio sam po koliko tankom ledu hodam i da ću, ako uspem, biti u velikom društvu zaslužnih, a u neuspehu ostati sam.

Dakle, svi su zapravo bili protiv „Boljeg života”?

Zato ga i ima samo u reprizama.

Autor: Aleksandar Apostolovski

Izvor: Politika