Gorčin Stojanović, reditelj

Ima jedna pozorišna predstava u gradu, zove se, “What The Fuck Are We Doing Here?“. Šta radimo ovde uopšte, pita se neki mlad svet. Igraju na engleskom jeziku, zato što je to jezik kojim će se služiti u prvo vreme svog boravka na „mek-poslovima“ što će ih, s nevolje, obavljati po prestonicama ili zabitima ovog našeg kontinenta, negde “preko”, pa i “preko bare” – u svakom slučaju daleko do ovdašnje razuzdane gomile, tj. nas.

Predstava je letos igrana tamo kraj reke, u onom dvorištu u kojem je prikupljana svakovrsna pomoć za nesrećne bliskoistočne izbeglice što ih zovemo migrantima kako bi, već samim imenovanjem, bili sigurni da ovde neće ostati. Kao da su planirali ostati, kao da se i oni ne pitaju kog đavola rade ovde, baš kao i ova naša deca iz predstave. Predstava će se igrati i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, to je ono pozorište oko koga se prošle zime savila zmija sačinjena od unutrašnjih emigranata, sveta koji se takođe pita šta radi ovde, u ovoj dolini suza, u ovom dunjaluku, u ovoj čaršiji, pa odgovore traži u pozorištu, kao da im ih ono može dati. Možda i može: umetnost postavlja pitanja, a odgovori se nahode u gledaocima.

Predstava o kojoj je reč, tužna je baš zato što je zabavna, ironična i, naoko, laka. Ona ne plače nad svojim autorima i protagonistima, nikoga ni u šta ne ubeđuje, ništa ne objavljuje, niti vrši kritiku; zapravo: naprotiv – predstava čini sve upravo navedeno, ali načinom teatra, a ne pozorišne publicistike, te najnovije zabave za malograđane nesklone zagledanju u zrcalo.

Zbilja, šta radimo ovde?

Izvor: Blic