Košutnjak Film

Siniša Pavić – Šojićeva Srbija

Ne mogu bez pisanja, bez obzira na to da li će to što pišem neko snimati ili ne – priča za Ekspres Siniša Pavić, dramski pisac i scenarista koji ni u 83. godini ne odustaje od, kako je jednom rekao, “svog pravog životnog poziva”, iako je već stvorio opus serija i filmova koji su obeležili jugoslovensku i srpsku TV produkciju i kinematografiju.

Najpopularnije domaće serije koje je napisao, od “Vrućeg vetra”, preko “Boljeg života” i “Srećnih ljudi” do “Bele lađe”, stekle su epitet hronike naše stvarnosti, ali je Pavić često podvlačio da se oslanja na maštu i da ne preslikava realnost. Međutim, i oni koji hvale i oni koji osporavaju “Belu lađu” tvrde da je serija postala naša stvarnost, kao i da su razni Šojići zavladali domaćom političkom scenom.

Kad prilazite ovom poslu kako ja to činim, a to je vrlo ambiciozan pristup, onda očekujete da to ima veći društveni odjek. Šojić je ključ i centralna figura “Bele lađe” koji u sebi objedinjava sve ono što mi u našem političkom životu identifikujemo kao negativno: pokvareno, koristoljubivo, neobrazovano. On reprezentuje ono što je obeležje političkog doba u epohi u kojoj smo se odrekli sebe.

Na koji način?

U Drugom svetskom ratu nestala je jedna zemlja, monarhija, sistem, država, način života, nestale su stotine hiljada ljudi i došlo je do velikog revolucionarnog diskontinuiteta. Nova država obnovila se i razvijala gotovo 40 godina kao poseban specifikum u Evropi. Vrsta eksperimenta koji je prilagođavao ideologiju i doktrinu stvarnom životu. Kroz to prilagođavanje građene su institucije, činjeni krupni civilizacijski koraci, omogućen tehnološki i privredni napredak, razvijen sistem obrazovanja, kulturnih institucija i to je ono čega se mi danas sećamo sa nostalgijom. Nisu u pitanju samo poštovani pasoši, šuškavci i „fiće“, već osećaj da i u toj jednopartiskoj državi pojedinac može da se razvija, obrazuje, radi i stvara i bude zaštićen od bezakonja i kriminala. Pa i da slobodno misli. Uz, naravno, poštovanje tri tabua: samoupravnog socijalizma, nesvrstanosti i bratstva i jedinstva. To je ono čega se sećamo sa žaljenjem. Jakih institucija i jasnih pravila.

Da li se zato Šurda vratio iz Nemačke koja je za tu našu zemlju izgledala kao ona obećana? Danas mladi odlaze i ne vraćaju se.

Šurda je imao gde da se vrati. Mogao je i ovde da se bori i za posao i da ga bira, i za ženu, i za stan, i protiv svog šefa, i protiv šefa svoje žene, čak i ako joj je ljubavnik. Mogao je, jer to su mu omogućili sistem i pravila koja su veoma štitila radnika, ali i neradnika, pa je sistem mogao i da se zloupotrebljava. I Šurda se izborio za nekakvu svoju pravdu.

Spominjete jake institucije ondašnje države. Bili ste 30 godina sudija, da li je tadašnje pravosuđe bilo efikasno?

Jeste. Dug je put bio do izbora i zvanja. Poželjno je bilo da ste član partije, ali to nije bilo dovoljno, a nije bilo ni sasvim obavezno. Ja, recimo, prilikom biranja nisam bio član, ono što je bilo obavezno jeste visok nivo stručnosti u ovom poslu. O vama su odlučivali i skupština i kolegijum sudija. I bez dobrog mišljenja kolegijuma iz Višeg suda, dakle iz struke, niste mogli biti izabrani u Viši sud. Moj izbor je dva puta zaustavljala Udba. Ne zato što nisam bio član partije. „Verovatno si nešto pričao“, rekao mi je tada predsednik suda.Treći put sam prošao. Moj predsednik suda se četiri puta javljao za reč na skupštini, a na pitanje supruge generala Pavla Jakšića zašto se toliko zalaže za mene odgovorio je da mu treba sudija, a ne borac. Ona je, naime, podržavala drugog kandidata koji je imao taj pedigre kao borac iz 1943. U sudu ste morali da se dokažete pre svega kao sudija. Jeste Tito rekao da „imamo sudije koji se zakona drže kao pijan plota“, ali mi smo se baš držali tog plota, inače, on taj biser ne bi ni izgovorio, a izgovorio ga je u ljutnji. Sudije su tada zaista bile gospoda. Trideset godina sam sudio i nikada mi niko nije tražio nikakvu intervenciju. Predmeti u kojima je vlast bila zainteresovana za donešenje presude deljeni su u rad onim sudijama za koje se znalo da će poslušati, radi prečice u napredovanju. Takvih je, naravno, bilo. Ali malo. I svi smo znali koji su.

Mislite da su se sada namnožili, s obzirom na to da je i partija više?

Kad zemlja počne da propada u njoj se sve urušava, i muzeji, i pozorišta, i fudbal, i izdavačka preduzeća, i škole, pa naravno i pravosuđe.

A onda je došao Šojić?

Šojić je uvek bio među nama. Ali u tom sistemu bio je uvek blizu zatvora. Sam je opominjao: „Dolazi vreme ćorke. U ćorku će uskoro da se ide kao nekad u kafanu.“ Tukli su ga, razbijali mu jaja o glavu, Pantići su ga kleli i pljuvali, ali u politiku nije mogao da uđe. Pre toga je morao da dođe i ujka iz Amerike.

Gorčilo?

Taj. Upravo se reprizira serija „Stižu dolari“ koju sam napisao pre „Bele lađe“. Morali smo da potrošimo i taj mit. Da će bogati ujka iz belog sveta da donese milione dolara i reši naših milion problema. Pošto smo se odrekli svake ideologije, svake normalnosti, rasturili ono što se moglo sačuvati, sačuvali ono što je bilo za bacanje, dočekali smo da nas i taj hohštapler iskoristi i ostavi bez očekivane kiše novca, investicija i blaga. Tako smo morali da se okrenemo domaćim snagama, onima koji su krali i čekali svojih pet minuta. Novac je bio ključ za ulazak u politiku. I Šojić je mogao da izađe iz senke.

I gde je sada Šojić?

Svuda. Postao je prihvatljiv svima. Sam je rekao: „Ja mogu sa svakim. Vrlo sam upotrebljiv za sarađivanje.“ Čak je i nekakav engleski naučio. Verujem da bi u raspravi o otvaranju nekog poglavlja prošao sasvim glatko.

Da li je glatko išao i na televiziji?

I tu, naravno. Samo je jedan ciklus bio u pitanju. U vreme kada je pitao Rosku kome da se prihefta na izborima pa da dobije više mandata nego što će mu doneti glasova i ko će sastaviti vladu, a ona mu prenela odgovor pokojnog tate: strani ambasadori. I kada je ambasadoru cinkario neki list koji je za ekselenciju rekao da je „došao ovde kao okupator i ubijao naše ljude, a sada lovi našu stoku da bismo uvozili njihovu“. Tada se serija malo zaljuljila. Nekome je to možda bilo šokantno i dosta dugo sam čekao da se potpiše ugovor za novi ciklus.

Da li bi onda približavanje Evropskoj uniji pomoglo Srbiji da se oslobodi šojićizma?

Mislim da bi ga oni vrlo olako prihvaili da ne bi imali ništa protiv da nam takvi vode zemlju.

Da li to znači da ste evroskeptik?

Kad kažemo Evropska unija, mi uglavnom mislimo na viši standard, na njihovo bogato nasleđe, istoriju, kulturu, tradiciju. Engleska je 300 godina bila vodeća svetska imperija, izgradila je parlamentarne i sudske institucije za primer, Francuska je kolevka savremene demokratije i građanskog društva, domovina bogate kulture i načina života, i sve to mi povezujemo sa Evropskom unijom. Ali pokazalo se da Evropska unija nije oslobodila Evropu nijednog pravog zla. Jedan naš političar koji je veliki zagovonik EU rekao je da ona znači mir na kontinentu, da su se izmirili oni koji su bili vekovni neprijatelji. Tačno je da su se izmirili Francuska, Nemačka i Engleska i da je za njih nastupio mir. Za nas nije. Te iste zemlje, vodeće u EU, bombardovale su nas. Svi su ravnodušno gledali kako se lupa po ovoj zemlji, navodno zbog nekakvih ljudskih prava koja su naravno uvek izgovor. Unisono ponavljanje da Evropa nema alternativu nije samo lakomisleno, nego i glupo. Ja čak ne znam da li smo mi, zbog takvog navijanja za EU, sada uopšte u mogućnosti da tu nešto promenimo. Kada je Ukrajina od EU dobila samo prazna obećanja, obratila se Rusiji tražeći 15 milijardi evra zajma i perspektivu za svoju industriju – dobila je snajperiste na Majdanu. Evropska unija je savez država i kad ulazite u jedan savez morate biti obazrivi jer savez podrazumeva ne samo prava nego i neke obaveze. Nama su dosad nametnute razne obaveze koje čak druge zemlje nisu imale, između ostalog tek sada nam se kaže da nećemo biti suverena zemlja jer ćemo svoju spoljnu politiku morati da prilagodimo EU. Dakle, da prilagodimo nečemu što uopšte ne postoji jer Evropska unija nema svoju spoljnu politiku već je to ono što im kažu Amerikanci i što poslušaju Nemci i Francuzi. Ostale zemlje se malo pitaju. Sada bismo se mi, koji još nismo ni prišli Evropskoj uniji, trebalo nečemu ili nekome prilagodimo. Traže od nas da uvedemo sankcije Rusiji koju naravno neće koštati, ali hoće nas, i to u vreme kada u EU bar polovina njenih članica traži da se te sankcije napuste kao besmislene i štetne.

Prilagođavanje Eropskoj uniji podrazumeva i prilagođavanje njihovim standardima u pravosuđu, administraciji, medijima…

Šta je u tom pogledu urađeno u Hrvatskoj? Koliko su te novoprimljene države napredovale? Je li hrvatska postala pravna država u kojoj su zaštićene etničke zajednice? Da li se tamo bolje živi? Je li Hrvatska prezadužena više nego pre ulaska u EU? Da li tamo slobodno šetaju zločinci, da li su otkrivene ubice porodice Zec? Da li je bilo ko u EU vršio pritisak na Hrvatsku u tom pogledu? Za Đurekovića jeste i to je svršeno pod pritiskom i ultimatumom, ali za ubice porodice Zec, koji su opasnost za svakog slobodnog građanina Hrvatske, niko više ne haje.

Mislite li da Evropska unija u tom pogledu može nešto da uradi?

Naravno da može, ali oni za to nisu zainteresovani. Kao što nisu zainteresovani ni za slobodu medija ovde. Njih interesuje samo Kosovo i prilika da se to bilo kako jednom završi. Primoravaju vas da se odreknete dela teritorije koji su vam prethodno oteli bombama i još vas propituju da li ste ispunili sve što se od vas traži. Mi se sada pitamo šta se to događa u Hrvatskoj, a niko se do sada nije upitao šta se uopšte dešava u zemljama Evropske unije u kojima se povampiruje fašizam i veličaju simboli nacizma, počev od Estonije, Litvanije, Letonije do Ukrajine, u kojoj su odjednom aktivirani razni „azovi“, „desni sektori“, „banderovci“, sve ono što je nekada sarađivalo sa Hitlerom i vršilo progone i genocide nad mesnim stanovništvom. Nigde Evropska unija nije reagovala, nigde intervenisala da se spreči paradiranje SS formacija u Estoniji, da se zaustavi formiranje i divljanje fašističkih odreda u Ukrajini.

I sloboda medija je okosnica pregovora Srbije sa Evropskom unijom…

Ne verujem da njih interesuje sloboda medija ovde, jer te slobode nema ni kod njih. Drukčije ne mogu da protumačim činjenicu da nikoga nije uzbudilo i izazvalo na revolt činjenica da je 50 ljudi u Odesi živo spaljeno 1. maja 2014. godine prilikom pokušaja da proslave praznik rada i to u prisustvu policije. To nikada nije istraženo, ali nije ni komentarisano u evropskim medijima na način na koji se komentarišu mnogi ekscesi u Srbiji. Isti evropski mediji, dok je teror harao Čečenijom i Rusijom, nazivali su bandite koji su bespravno ubili 247 školske dece ustanicima, čak i oslobodiocima, a ne teroristima. Zlo se vratilo i u njihovu kuću, ali je kasno. Što se pravosuđa tiče, oni svoje jesu uredili uzorno, ali to važi za njih, a za one druge koji nisu njihovi važe neki zakoni i pravila koji su ovde odavno smatrani necivilizovanim i nepravnim. U Hagu može čovek kao u „Gvantanamu“ da sedi 12 godina i da ne zna da li će i kada izaći i zašto mu sude. Ko više spominje Olivera Ivanovića kojem je sudio Euleks?! Jedan umereni političar protiv koga nijedan od 48 saslušanih svedoka nije rekao ništa što bi ga okrivilo dve godine provodi u zatvoru, a njegova žalba biće uzeta kad se to tamo nekome svidi jer su veoma zauzeti. Taj Euleks ne može da pronađe nijednog ubicu za Goraždevac ni za „Nišekspres“, a onaj jedan koga su uhapsili pobegao je iz „Bondstila“, zamislite, zatvora iz kojeg je teže pobeći nego iz „Šošenka“. Oni, dakle, nama prodaju nešto što niko više neće da kupi.

A da li možemo sami da uredimo svoje pravosuđe?

Zašto ne bismo mogli?! Ako smo mogli posle prethodnog diskontinuiteta, zašto ne bismo mogli sada – inače smo za protektorat. A toj prethodnoj zemlji počelo je ovako: u Sinju je 1945. godine optužen fratar ustaša kojeg su zvali Lulica jer je uvek pušio lulu. Sudi mu sud u kojem sede major Ozne i dva građanina. U parku mnoštvo meštana Sinja. Fratar je optužen da je 1941. godine savetovao srpski narod koji je sateran u gomilu i uplašen pitao svetog oca šta da radi: „Uđite, baćo, u svoju crkvu i ne bojte se, tamo vas Bog čuva.“ Kad su ušli, crkva je zatvorena, a zatim spaljena do temelja, a fratar Lulica je sve to posmatrao pušeći lulu. Presuda je bila vrlo brza i kratka – smrt vešanjem i izvršena je odmah, bez prava na žalbu. Lulica je obešen u parku, a ujutro je osvanuo sa lulom u zubima koju mu je stavio neko od preživelih žrtava. Tako je počelo 1945. po samom završetku rata. A došli smo, već 1966. godine, kada sam ja biran za sudiju, do toga da tri dana kolegijum Okružnog suda raspravlja o jednoj presudi i to po zahtevu nadzornog Gradskog komiteta partije Beograda. Izaslanik je insistirao da se presuda koja je doneta, a za koju je Gradski komitet bio veoma zainteresovan da bude drukčija, promeni ili da nekom drugom sudiji. Ceo kolegijum Okružnog suda i sve sudije su bile protiv i zaštitile su svog kolegu. Na čelu otpora bio je i predsednik suda, niko nije zbog toga snosio posledice, a presuda je ostala. Stigli smo do neke tačke kad je moglo da se sudi pošteno i da se radi po zakonu. Ako smo mogli tada, a počeli smo od nule, mislim da bismo uspeli i sada.

Da se dotaknemo i vašeg dramskog opusa. Jedna od TV drama koju se napisali, a režirao ju je čuveni Sava Mrmak, bila je „Poslednji čin“ 1981. Draža Mihailović je rehabilitovan prošle godine kada je po ko zna koji put ponovo podelio Srbiju.

Šta mislite toj rehablitaciji?

Ono što je moglo da se rehabilituje kod Draže, to sam učinio u „Poslednjem činu“ na taj način što sam mu u usta stavio sve ono što je navodio kao razlog svog ponašanja u ratu. Kroz razgovore sa svojim saradnicima u četiri sata drame on je rekao sve ono što je stvarno govorio i mislio. Ono što se kod nas smatra rehabilitacijom preko suda, to je pravna besmislica. Sud ne može da rehabilituje nikog osim onoga ko je osuđen. Ali tada mora da obnovi proces. Poništavanje presude zbog proceduralnih nedostataka nije nikakva rehabilitacija. Jedan sud ovde rehabilitovao je ljude koje je Žikica Španac ubio u Beloj crkvi. Oni su ubijeni, ali nisu bili osuđeni da bi ih neki sud rehabilitovao. Stotine i stotine hiljada ljudi je poginulo u međusobnim borbama u Drugom svetskom ratu, ali niko to ne može rehabilitovati niti ih može oživeti. Oni su bili borci i jedne i druge strane, ali nisu bili osuđivani od suda. Draža je bio osuđen u postupku koji je imao neke proceduralne propuste, ali u rehabilitaciju možete sprovesti tako što ćete obnoviti proces ako smatrate da je bio manjkav i ponovo utvrditi činjenice koje je potcenio prethodni sud. Tako je obnovljen proces Apisu koji je osuđen u Solunskom procesu 1917. i streljan zbog navodnog atentata na regenta Aleksandra. Zna se da tog atentata nije bilo i to je dokazano u obnovljenom procesu. Ovako kako se kod nas vrše rehabiliacije možete rehabilitovati bilo koga, sad mogu biti rehabilitovani svi, pa čak i fratar Lulica jer njemu sigurno nije dato nijedno pravo koje pripada optuženom sudu, ali njega niko ne može rehabilitovati. Presuda Stepincu ukinuta je samo zato što mu je sudio tzv. komandirski sud, u stvari legalan sud zemlje u kojoj je živeo i bio biskup. Ali to ukidanje njega ne rehabilituje jer nije ponovo utvrđivano da li je blagosiljao pokrštavanje pravoslavnih, da li je nekoga spasao, da li je podržavao Pavelića, da li se sa njim rukovao, da li je bio vikar ustaške vojske.

Jedno od vaših dramskih dela je i serija „Banjica“ snimljena 1984. godine o logoru u Beogradu. Zašto se do danas niko kroz film ili seriju nije bavio Jasenovcem?

Ja imam drugo pitanje. Zašto se serija „Banjica“ ne reprizira ako se već toliko repriziraju sve ostale serije? „Banjicu“ smatram najboljim delom koje smo Sava i ja uradili, to je umetnički pledoaje protiv zaborava koji je jedna od najvećih mana ovog naroda. Što se Jasenovca tiče, to je tema koju bi trebalo da obradi neko u Hrvatskoj.

Da li je Jasenovac bio tabu tema za umetnike u SFRJ?

Nije bio tabu tema. O Jasenovcu sam saznao sve još kao mlad čovek. Čitao sam zapisnike sa suđenja Ljubi Milošu i Maksu Luburiću, to je da vam se kosa digne na glavi. Čitao sam knjigu Viktora Novaka „Magnum crimen“, on ima te podatke koliko je katoličkih sveštenika učestvovalo u ustaškim pokoljima. Nije to tabu tema, ali puštanje glasa o Jasenovcu za koji je znao svako u ovoj zemlji bila je cena koju je vlast platila za ponovni zajednički život i floskulu o bratstvu i jedinstvu. Mislim da je to bila greška jer je trebalo da ljudi znaju sve i da se na tom znanju, makar i teže, gradi neko zajedništvo koje će osuditi svaki zločin.

Kako vidite izlaz iz toga?

Nije stvar u spuštanju retorike jer retorika to nije ni izazvala. Reč je o problemu koji leži u samo temelju stvaranja hrvatske države, to su proterivanje 250.000 Srba, građana Hrvatske, i brojni zločini koji su izvršeni nad njima. Nemogućnost povratka i atmosfera u kojoj Srbi tamo žive su pravi problem. A najveći problem je što Evropska unija dozvoljava takvo ponašanje svojoj članici, ustaške pozdrave, na javnim nastupima, ustaške pesme na javnim skupovima, kukaste krstove na sportskim terenima.Verujem da postoji ona bolja Hrvatska, ona koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala na pravoj strani. Hrvati su se zajedno sa Srbima borili protiv ustaša, ali u partizanskim odredima. Moj otac je naučio ćirilicu u 27. godini, tada je bio zatvoren posle pobune mornara u kojoj je učestvovao 1917. godine. U zatvoru je čekajuću presudu od jednog Prečanina naučio ćirilicu jer se u austrougarskim školama nije učila. Govorio je: „Bićemo mi svi zajedno, treba znati i to pismo.“ To što sada razbijaju ćirilične table u Vukovaru, mislim da je ona gora Hrvatska, a ona bolja je tiha, ali mislim da u nju treba verovati. Treba se setiti da su najbolje pesme o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu napisali Vladimir Nazor, „Majku pravoslavnu“, Ivan Goran Kovačić „Jamu“, Skender Kulenović „Stojanku majku Knežpoljku“, poemu o majci i njena tri sina sa Kozare. A najbolju pesmu o Srbiji, po mom kriterijumu, napisao je Oskar Davičo. Nijedan od njih nije bio Srbin, ali ono najbolje u njima progovorilo je o stradanju srpskog naroda nego iko drugi. Verujem da ta Hrvatska Miljenka Smojea, Hrvatska Igora Mandića i Vicka Krstulovića nije zamrla, možda je sada u defanzivi, ali verujem da će ponovo progovoriti. Da li na nekim izborima ili na drugi način, ali verujem. Već sada neki od najboljih kolumnista u srpskim novinama su Hrvati, i to rade sjajno.

Kome podići spomenik, Zoranu Đinđiću ili Slobodanu Miloševiću, jedno je od pitanja oko kojeg se Srbija takođe podelila.

Mislim da spomenik treba da dobije neko ko nesumnjivo ima koncenzus u narodu, da je opšteprihvaćen kao ličnost koja je nesporna, izvan tekuće politike. Dokle god se podižu spomenici zarad interesa neke političke grupacije biće rasprava i nečiji spomenik će biti premazivan i skrnavljen. Tema o spomenicima u Srbiji je za mene tužna. Niti pamtimo niti poštujemo ono što je za poštovanje. Spomenik Stevanu Filipoviću koji je pod vešalima pozvao na ustanak 1941. bačen je negde i srušen i tako su osramoćeni svi oni koji su 27. marta 1941. jedini u Evropi ustali i usprotivili se Hitleru. Ako smo bili u stanju da promenimo ime ulici Jelena Ćetković, devojka u ranim dvadesetim zverski umorena u zatvoru Gestapoa, a da nikog od svojih drugova nije odala, čestita i poštena osoba koja je htela da se izbori za slobodu svoje zemlje i ako je za to dobila ulicu, kako se našao onaj koji je tu ulicu posle toliko godina oduzeo i dao nekom drugom. To je pravo pitanje, a ne kome treba podići spomenik. Naučimo se najpre da poštujemo one koji su nas zadužili, koji su sve izgubili, a ništa nisu dobili, pa onda raspravljamo o tome kome ćemo podići spomenik.

Pre 10 godina kada su rijaliti-programi na ovim prostorima bili tek u začetku, izrazili ste sumnju da će preživeti i nadmašiti domaće serije i slične programe. Ipak, rijaliti je ovde najgledanija forma?

Rijaliti uopšte nije najgledaniji format nego se ponavlja po sedam-osam puta dnevno i onda se sve to sabere, a vaše kolege, izvinite, daju im neumeren prostor u novinama i popularišu ih i kroz negativne i kroz pozitivne naslove. Nikad rijaliti nije bio gledaniji od neke domaće serije, čak ni u reprizi.

O tome koliko RTS reprizira serije nastali su i vicevi. Prošle godine je, recimo, objavljeno, da su za 12 godina bile 63 reprize…

Iza toga uvek stoji manipulacija. Kad bi se ozbiljno razgovaralo o tome videlo bi se da za repriziranje već viđenih serija ima mnogo razloga. Snimanje novih originalnih sadržaja je ponekad nemoguće zbog novca, a šta znači repriza? To pitanje se postavlja samo kod televizije. Šta je Nušić bez reprize? On se reprizira 80 godina, svaka nova „Ožalošćena porodica“ je repriza. Bez reprize delo ne živi. Šta znači drugo izdanje neke knjige nego reprizu. Onome što vredi udahnjujete život i omogućavate da traje. Nažalost, pošto kod nas nema reprize nekih velikih dela, Čehova više ne možete naći ni u antikvarnici. Svima puna usta Čehova, a nigde ne možete da ga kupite. Moja supruga je njegova sabrana dela kupila na pijaci, a Teodora Drajzera kupio sam preko oglasa. Čovek kome je otac ostavio biblioteku od 3.000 knjiga živi od prodaje knjiga preko oglasa. Što je najgore, ljudi ovde i ne znaju ko je bio Teodor Drajzer, iako ima ulicu u Beogradu. Još pre Drugog svetskog rata je dobio tu ulicu kao klasik nemačke literature, ali nema reprizu. Ima ulicu, a pošto nema reprizu niko više za njega ovde ne zna i niko ga ne čita. Pošto se tema o reprizama uglavnom vezuje za mene, ne znam zašto, jer su sve serije reprizirane više puta, reći ću samo da je „Vruć vetar“ prikazan 14 puta i da je poslednje prikazivanje prošlo najbolje i sa najvećim odjekom.

 

Autor: Mirjana Mitrović
Izvor: Ekspres