Raša Bukvić – Karijera sazdana od rizika

Kada je pre 16 godina krenuo za Pariz, popularni glumac nije ni slutio kakvu će karijeru napraviti u Francuskoj i Americi. Odluka da se pre tri godine vrati u zemlju opet je bila ispravna

Iako je tokom poslednju dceniju i po ostvario zavidnu filmsku karijeru u Francuskoj i Americi igrajući u ostvarenjima „96 sati“, „Largo Vinč“, „Ko-ko Šanel i Igor Stravinski“, „Umri muški 5″, „Transporter“, „Noćna potera“, glumac Radivoje Raša Bukvić rado je prihvatio zadatak da u seriji RTS i Košutnjak filma „Slučaj porodice Bošković“ još jednom zabavi domaću publiku.

Imate li utisak da ste uradili pravu stvar?

Siguran sam da jesmo, a lepo je videti da se moj stav podudara s reakcijom publike. Verujem da će gledanost serije da raste kako bude bivala zanimljivija. Je li komedija najteža za rad? – Veoma je kompleksna jer u slučaju da se ne odigra na pravi način ispada deplasirana, opora i usiljena. Zato i jeste potcenjena od producenata jer retko ko ima sme-losti da se s njom uhvati ukoštac. Oni koji uspeju u tome uživaju blagodet oduševljenja publike.

Kako vam se čini poredenje sa čuvertim „Boljim životom“?

Osećam da nam komplimentiraju. S druge strane, prošlo je 30 godina od „Boljeg života“. U to vreme nije bilo mobilnih telefona i laptopova, tako da se porodica Popadić definitivno nalazila u periodu koji sada pripada epohi, a porodica Bošković je pod žrmljem modernog vremena. Posmatrajući život kroz te dve serije, možemo da vidimo šta smo postali.

Jeste li gledali kao dete „BoIji život“?

Kako da ne. Svaki put kad bi Icretala špica za seriju, majka bi mi seckala nokte.
Sećam se osećaja kako mi se ježi koža jer su nokti sveže podrezani, pa i danas osetim Pavlovljev refleks kada god čujem špicu „Boljeg života“. I dalje mi se ježi koža. (smeh)

Kako pamtite TV iz perioda vašeg detinjstva?

Živeo sam, dugo na raznim mestima van zemlje i nostalgija je moja hronična boljka. Ipak, i sada, kad gledam „Bolji život“, shvatam koliko smo se udaljili od one porodice koja je bila ušuškanija od ove danas, iako ni tada nije bilo lako biti roditelj. Možda zato što nisu imali toliku količinu izvora informacija, pa su se oslanjali na sopstveni instinkt. Gigi Moravcu je krvni pritisak bio niži nego što je mom Gavrilu Boškoviću.

Najavljen je nastavak serije „Besa“, u kojoj ste odigrali jednu od svojih boljih uloga

„Besa“ je, u tom žanru, kod nas postavila nove standarde, pa je težak posao pripremiti drugu sezonu, ali naši producenti i scenaristi prionuli su na rad. Prva sezona je pokazala da i mi sa našeg malog Balkana možemo da plasiramo priču koja će da komunicira van našeg jezičkog uticaja.

Gde biste „Besu“ smestili u dosadašnjoj karijeri?

Bila je jedan od argumenata zašto je trebalo da se vratim u Beograd, jer sam se te 2017. lomio da li ćemo da živimo u Parizu ili Beogradu. Tim pozivom klatno se zaljuljalo i prelomio sam da ipak ima smisla ostajati u Beogradu. Želeo sam da vidim jesmo li spremni da tako veliku priču ispričamo na način da je svi razumeju. Mislim da smo uspeli.

Da li je inače ldjuč uspeha glumca dobra procena?

Naše američke kolege tvrde da se karijera pravi na odbijenim ulogama. Da bismo mogli da biramo, tržište mora da bude otvorenije, a kod nas se sada mnogo radi, što je dobro. Glumci imaju posla, još samo da imaju sreće i hrabrog izbora, verujem da bi mnogi mogli da zablistaju kao prave filmske i TV zvezde. Počeli ste karijeru 2003. u serijama „011 BeogTad“, „M(j)ešoviti brak“, „Stižu dolari“, a onda se desila inostrana karijera.

Deluje da je sve išlo lako?

Te 2004, kada sam dobio poziv iz Francuske, imao sam 25 godi-na. Uslov je bio da odem u Pariz na minimum godinu i po dana. Vratio sam sve uloge u Narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, JDP, Buhi, Radoviću… Bio je to pravi momenat za rizičan potez, kao što je i 2017. bilo rizično da napustim Pariz i Ameriku i vratim se u Beograd. Cela glumačka karijera sazdana je od nekih rizika. Možda je i ovaj poslednji pogrešan, ali nisam hteo da analiziram da li sin treba da nam raste u blizini baka i deka. I mislim da sam dobro procenio. Jer kada sam postajao otac, shvatio sam da moja karijera više ne sme da bude na prvom mestu.

Ipak, niste se vratili zauvek?

Odlazim na kastinge u Francusku i Ameriku. U Parizu me čeka snirnanje jedne komedije čim se stiša situacija sa pandemijom. Prošle godine snimio sam film „Brzo sagorevanje“ sa Tjerijem Arbogastom koji čeka svoju premijeru…

Koliko se rad na setu sa Brusom Vilisom, Lijamom Niso-nom, Katrin Denev… razlikuje od snimanja kod nas?

Tamo se zna se ko šta radi, ne postavlja se mnogo pitanja. Američki i Francuski film su kao švajcarslci sat, dok smo mi organizovani na nama svojstven način. Kod nas sindikati nisu odradili svoj deo posla. Ja sam, recimo, po dolasku u Pariz plaćao porez 70 odsto prve dve i po godine i najteže je bilo preživeti, ali sam uspeo da se pozicioniram.

Čeka vas i snimanje filma o životu Nikole Tesle. Kako teku pripreme?

Potrebno je da 12 američkih glumaca dođe u Srbiju da bi bilo moguće snimanje kako je zamislio reditelj Boriša Simović. Tesla je bio misleći čovek čije će vreme tek doći. Postavio je neke stvari na način da će mladi naraštaji 22. veka uživati u posledicama njegovog rada. Tesla je moj davnašnji izvor nadahnuća. Pročitao sam sve što sam mogao o njegovoj biografiji i odavno govorio da bih voleo da ga oživim na velikom platnu i, evo, san mi se ispunjava.

Igrate i u seriji „Genije“ o Ajnštajnu, prvoj igranoj na kanalu National Geographic?

Snimali smo je u Pragu, a Nikola Duričko, Peđa Bjelac i ja predstavljamo liniju Milevine familije. Igrao sam Vladirnira Valjića, profesora iz Karlovaca, za kojeg se sumnja da je bio u intmnoj vezi sa njom. Naime, on je pro-našao nelcu grešlcu u Ajnštajno-vim proračunima, pa je cela ta epizoda u kojoj se pojavljujem simpatično postavljena.

 

 

Izvor: Kurir, TV Ekran, JASMINA ANTONIJEVIČ MILOŠEVIĆ

Foto: Oksana Skendžić