Nikola Rakočević spada u najzaposlenije mlade glumce. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Biljane Mašić. Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2012. godine, u kome igra u predstavama Zmajeubice, Zločin i kazna, Unosno mesto, Otelo. Na Berlinskom festivalu bio je proglašen za deset najboljih mladih glumaca 2014. godine (Shooting star).

Na ovom festivalu ostvario je uloge u čak tri filma: Nebo iznad nas, Branio sam Mladu Bosnu, Travelator. O ulozi u filmu Branio sam Mladu Bosnu, koji je nastao na osnovu TV, serije kaže:

Ja sam se tom temom bavio pre samog snimanja jako dugo. Istraživao sam Mladu Bosnu i to šta su oni hteli da kažu i da postignu tim svojim činom, ali i čime su se oni bavili kao mladi ljudi toga doba. U pozorištu sam igrao Gavrila Principa i bilo mi je drago da sada igram čoveka koji se zazuzeo za njih, jer ja lično imam osećaj da su ideje za koje su se zalagali dobre, iako nije dobar taj čin, nije pozitivan, kao ni sve što se dešavalo posle toga. Ali jeste se desila analiza društva i čoveka kao takvog. Važno je da se ovaj film snimio i svi ovi projekti koji su se bavili temom i idejom Velikog rata, sve je to važno. Mi smo u sličnoj situaciji i poziciji kao 1914. godine, postoji neka eskpanzija, neka promena, malo je novca. Vidi se kako ljudi kanališu, kontrolišu i zloupotrebljavaju nacionalizam i kako kanališu svoj bes pre svega. Mis- lim da je ovaj film zbog toga veoma važan. Pokazuje ljude tog vremena, a mislim da je vrlo mala razlika u odnosima i u ljudima, iako je prošlo sto godina – nema više čeza i konja na ulicama, ima automobila, ali to je samo gradacija tehničke vrste. Svest ljudi se nije promenila u odnosu prema ratu i odnosu prema komšijama i ljudima drugog državljanstva i staleža.

Spadate u najnagrađivanije mlade glumce. U Nišu ste nagrađeni za film Krugovi, u Berlinu ste bili zvezda 2014. godine. Da li obavezuju nagrada i šta se menja nakon njih?

U suštini se ne menja ništa, iako su nagrade dragocene i imaš mnogo veće samopouzdanje. To je jako važno da bi mogao da se osećaš slobodnim i sigurnim da radiš dobru stvar. Sa druge strane, obavezuju u smislu da, ako se baviš na pravi način i ako te to stvarno interesuje i ne baviš se time čisto zbog sujete, to te uvodi u neke druge stvari i tera te da mnogo dublje i ozbiljnije razmišljaš o stvarima koje radiš. Odgovornost koju imaš u prihvatanju poslova koje radiš je velika.

U Nišu su glumci zvezde. To si osetio i tokom prethodnog boravka.

To je pojava koja se dešava kod ljudi koji se bave javnim poslom, to nam je u opisu posla. Ti ljudi koji traže autograme su i dobri i loši, a ja sam imao i par ne baš prijatnih situacija kao i svi, neko prosto ima potrebu da vas spusti ili prozove ili da na vaš račun dobije na sopstvenom rejtingu, ali to se dešava. To je teret javnog posla i sastavni deo.

U vezi sa tom pričom, u jednim dnevnim novima skoro pod „Verovali ili ne“ je izašla fotografija gde se ti voziš gradskim prevozom. Ti živiš, čini se jedan sasvim normalan život.

Ne bih voleo da me nešto ograničava u životu. Čim počne da me ograničava, ja ću prestati da se bavim time. Ako ja nemam slobodu da se vozim gradskim prevozom, ako nemam to pravo, onda neću da se bavim ovim poslom.

Kako bi definisao posao kojim se baviš? Da li je gluma pobeđivanje stida?

Ne znam šta bih poručio ljudima koji žele da upišu Akademiju. A mogao bih da kažem da je gluma eksploatacija viših frustracija. Ko ima stida u sebi, on će ceo život biti stidljiv, ali kao glumac neće biti stidljiv na sceni. Scena je prostor gde si zaštićen; to je ograničen prostor na kojem si slobodan. Tako je i na filmu. Postoji prostor kadra gde niko ne ulazi ako nije pozvan i ako nije dogovoreno i ti si u nečemu što je jako određeno zapravo slobodan. Ne verujem da je gluma pobeđivanje stida, dobija se samopouzdanje, pa se oslobodiš.

Snimaš li nešto novo, da li se vidimo i sledeće godine?

Snimao sam nešto, ali sa strancima, pa ne verujem da ću imati film. Možda se i vidimo ako se nešto snimi brzo u međuvremenu.

Željko Želja

Izvor: http://www.nkc.org.rs/