Branio sam Mladu Bosnu u gradu vetrova i bluza

Vesti

Evo nas opet u Čikagu, gradu bluza i nezaobilaznog vetra.

Došao sam zbog filma Branio sam Mladu Bosnu i da se sretnem sa rediteljm S r d j a n o m Koljevićem i producentom Zoranom Jankovićem. Ovaj film nastavlja svoj život u Severnoj Americi zahvaljujući Chicago Serbian Film Festu i Slavici Petrović. Prošle godine je posle premijere u Torontu i Kičeneru, bio prikazan u Vašingtonu i Milvokiju. Film je napravljen, kako bi se reklo, “na mišiće“, da bi obeležio stogodišnjicu početka Velikog rata i pokazao razliku izmedju “terorista“ i boraca za slobodu.

Snimanje filma bilo je izuzetno teško jer je izostala obećana finansijska pomoć države. Bilo je tu raznih priča i državnih potvrda; Čak su i vlade Srbije i Republike Srpske donele zajednižku odluku da podržavaju film – ali se ipak desilo da je film završen uz skromna sredstva i skromne honorare, koje je obezbedio producent “Košutnjak film“. Sa druge strane, scenario filma je zavodljiv i nastao je kao diplomski rad Srdjana Koljevića od pre dvadesetak godina. Film je autentična priča Rudolfa Cistlera, advokata koje je po sužbenoj dužnosti branio Principa i M l a d o b o s a n c e . Projekcija u Čikagu je bila odlična; skoro puna sala i aplauz na kraju filma. Film je skoro dva sata i 50 minuta i ni jednom nisam pogledao na sat, kaže mi jedan prijatelj.

Priča o Gavrilu Principu je prikazana u Torontu, Kičeneru, Vašingtonu, Milvokiju i sada u Čikagu i Dalasu. U Vašingtonu su tri fakulteta izrazila interesovanje da studentima prava prikažu Koljevićevu ekranizaciju poznatog sudskog procesa. Planira se da film nastavi da se prikazuje najesen i u drugim gradovima Kanade i Sjedinjenih Država.

Zahvaljujući Srdjanovom insistiranju bili smo svedoci bluz svirki u legendarnim blues “rupama“ Body Gaja i u Kingston Mines. Slikali se legendom Čikaškog bluza Lindsy Aleksandrom: “Može slika? – pitam. Yea, sure, a odakle ste? Iz Srbije, bro. Ooo... činilo mi se da zna gde je to.

Izložbu Van Gogh’s Bedrooms videlo je do sredine aprila preko 700 hiljada ljudi. Za Srbe koji vole da množe – ulaznica je 29$. Zoran Janković sa setom u glasu priča o zatvorenim muzejima u Beogradu i tome kako generacije prolaze, a da nisu videle bogate funduse Narodnog muzeja ili Muzeja savremene umetnosti, ili čak nikada nisu videle ni jednu izložbu.

Dok se slikamo (selfujemo, kako bi se to rekla na srbišu) kažem kako je Art Institute of Chicago od tri platna Van Goga napravio spektakularnu izložbu i ispričao priču o čoveku koji je za vreme svog kratkog života obeležio istoriju slikarstva.

Van Gog je živeo svega 37 godina, promenio isto toliko boravišta. “The Bedroom“ je najpoznatija slika spavaće sobe u 19. veku, a po mnogim istoričarima umetnosti i najpoznatija slika sobe u istoriji slikarstva.

Novinarska propusnica važi i u Art Institute of Chicago gde je u toku izuzetna izložba Van Gog’s Bedrooms. Novinari mogu da udju i u Luvr i Musée d’Orsay u Parizu, Metropoliten, Moma i sve velike muzeje i galerije Njujorka, ali ne mogu u Principov muzej u Sarajevu, koji se naravno tako ne zove. I Principov most je sada – Latinski. Nema ni one ploče čiji je original odnešen Hitleru kao rodjendanski poklon. Principove stope čiji je odlivak nekada bio na mestu sa koga je pucao na Ferdinanda, sada su zaturene levo iza ulaznih vrata, daleko od očiju namernika i muzejskih posetilaca.

Film Branio sam Mladu Bosnu bio je sada u Čikagu i Dalasu u pratnji producenta Zorana Jankovića i reditelja Srdjana Koljevića. Bilo je neke simbolike u fotografiji gde se Srdjan i Zoran slikaju na X oznaci mesta gde je ubijen predsednik Kenedi.

Konstantin je kupio skulpturu Spartanca koju je naručio od Bobana, ovdašnjeg vajara i mog dobrog prijatelja. On je Grk poreklom i ja mu kažem da smo mi Srbi prijatelji sa Grcima. “Braća!“ – podvlači on dok Bobanu predaje ček.

Ja, onako srpski, započinjem priču o politici sa tezom da su svi ljudi koje znamo listom za Barrnia i njegovu “narodnu“ politiku, a da Hilari, eto – pobedjuje. “Democracy is just a cream“, kaže ko iz topa Konstantin. Taj šlag na torti on opisuje kao “spolja je lepo sjajno, slatko i ukusno, a unutra – torta je prevara.“ Bernieja vole ljudi, svi su za njega, ali – gubi. That is the scam. It’s set up to Hilary to win, kaže sa nekim, rekao bih, srpskim žarom. To se radi uz pomoć superdelegata, a “superdelgati“ su prevara, kaže Grk Konstantin, inače prezadovoljan Bobanovom skulpturom Spartaka.

Zovem Villiama Terba sa pitanjem da u julu bude gost “Tesla Magazine“ na svečanom proglašenju Nikola Tesla bulevara u Hamiltonu. Ne može jer je već preuzeo obavezu da za Teslin 160. rodjendan bude u Beogradu, ali prihvata da junu poseti Toronto, Hamilton i Nijagarine Vodopade. Tako će i Kanadjani posle dužeg veremna moći da vide i čuju jedinog preostalog krvnog naslednika Nikole Tesle.

Vik Djurdjević je najzaslužniji čovek za činjenicu da će jedna ulica u Hamiltonu, koja izlazi na autoput za Nijagaru nositi ime Nikole Tesle.

Ime Nikole Tesle videće na autoputu ljudi iz 250 hiljada automobila, koliko dnevno prodje ovim autoputem. Hamilton je prvi veći grad u Kanadi do kojeg je došla naizmenična struja iz Teslinih generatora sa Nijagarinih Vodopada. Penzionisani službenik Revenue Canada, Veroslav Vik Djurdjević je kao osmogodišnji dežak doveden da postane srpski Kanadjanin i posveti se svojoj životnoj misiji – da kaže i pokaže Kanadi ko je bio Nikola Tesla. Osnovao je Nikola Tesla Educational Corporation, čariti organizaciju koja širi znanje i ime našeg velikog naučnika. Razgovaramo telefonom kako da ugostimo Teslinog nećaka.

Tesla je sam rekao da radi za budućnost i kao da je nagovestio da ne pripada svom vremenu. Svevremeni Van Gog je slikao svoju spavaću sobu, kako bi majci i sestri poslao sliku prostora u kome živi. Obeležio je, tako vreme i istoriju slikarstva. Danas se slikamo sami i postavljamo selfi ili dokument koji pravimo pametnim telefonom.

U vozu za Midway aerodrom prilazi mi jedan Poljak i pita, da li su ljudi inteligentniji ako čitaju tablete i gledaju u telefon. Odgovaram : “Not nessesery“. Onda me pita za poreklo, pošto se prethodno deklariše i kaže kako ne pripada ovom svetu. Izlazi na stanici Pulaski u mirisu alkohola i kolonske vode. A bilo je tek 11 sati ujutru.

 

Nenad Stanković, izdavač TESLA Magazine


Izvor: www.serbianmirror.com